path: root/talermerchantdemos/blog/articles/sr/right-to-read.html

<!--#set var="PO_FILE"
 value='<a href="/philosophy/po/right-to-read.sr.po">
 https://www.gnu.org/philosophy/po/right-to-read.sr.po</a>'
 --><!--#set var="ORIGINAL_FILE" value="/philosophy/right-to-read.html"
 --><!--#set var="DIFF_FILE" value=""
 --><!--#set var="OUTDATED_SINCE" value="2009-10-27" -->

<!--#include virtual="/server/header.sr.html" -->
<!-- Parent-Version: 1.79 -->

<!-- This file is automatically generated by GNUnited Nations! -->
<title>Право на читање — Пројекат ГНУ — Задужбина за слободни софтвер</title>
<style type="text/css" media="print,screen"><!--
blockquote, .comment {
   font-style: italic;
}
blockquote cite {
   font-style: normal;
}
.announcement {
   text-align: center;
   background: #f5f5f5;
   border-left: .3em solid #fc7;
   border-right: .3em solid #fc7;   
   margin: 2.5em 0;
}
#AuthorsNote ul, #AuthorsNote li {
   margin: 0;
}
#AuthorsNote li p {
   margin: 1em 0;
}
.emph-box {
   background: #f7f7f7;
   border-color: #e74c3c;
}
#AuthorsNote p.emph-box {
   margin: 1em 6%;
}
#BadNews p.emph-box {
   margin: 2.5em 6% 1em;
}
#References {
   margin: 3em 0 2em;
}
#References h3 {
   font-size: 1.2em;
}
@media (min-width: 53em) {
   #AuthorsNote .columns >
 p:first-child,
    #AuthorsNote li p.inline-block {
      margin-top: 0;
   }
   .comment { text-align: center; }
   .table { display: table; }
   .table-cell {
      display: table-cell;
      width: 50%;
      vertical-align: middle;
   }
   .left { padding-right: .75em; }
   .right { padding-left: .75em; }
   }
}-->
<!--#if expr="$LANGUAGE_SUFFIX = /[.](ar|fa|he)/" -->
<!--
@media (min-width: 53em) {
   .left { padding-left: .75em; }
   .right { padding-right: .75em; }
   }
}-->
<!--#endif -->

</style>

<!--#include virtual="/philosophy/po/right-to-read.translist" -->
<!--#include virtual="/server/banner.sr.html" -->
<!--#include virtual="/server/outdated.sr.html" -->
<h2 class="center">Право на читање</h2>

<p class="byline center">
од <a href="http://www.stallman.org/">Ричарда Сталмана</a></p>
<p class="center">
<em>Овај чланак је објављен у <cite>Communications of the ACM</cite>, издању
од фебруара&nbsp;1997. (том&nbsp;40, број&nbsp;2).</em></p>
<hr class="thin" />

<div class="article">
<blockquote class="center comment"><p>
	     Из <cite>Пута за Тихо</cite>, збирке чланака о претходницима Лунарне
револуције, објављене у Луна&nbsp;Ситију&nbsp;2096.
</p></blockquote>

<div class="columns">
<p>
За Дана Халберта, пут у Тихо је почео у колеџу &mdash; када га је Лиза Ленц
замолила да јој позајми свој рачунар. Њен се био покварио, а осим ако не
позајми други, не би могла да преда свој семинарски рад. Није постојао нико
кога би се усудила да пита, осим Дана.</p>

<p>
Ово је ставило Дана пред дилему. Морао је да јој помогне &mdash; али ако би
јој позајмио свој рачунар, она би могла да прочита његове књиге. Осим
чињенице да би могао добити вишегодишњу затворску казну кад би пустио неког
да чита твоје књиге, сама идеја га је испрва шокирала. Као и сваког другог,
од основне школе су га учили да је дељење књига нешто неваљало и лоше
&mdash; нешто што би само пирати радили.</p>

<p>
А није било ни превише вероватно да СПА &mdash; Софтверски протекциони
ауторитет &mdash; не би успео да га ухвати. На часовима софтвера Дан је
научио да је свака књига имала надгледача ауторских права који је јављао
када и где је била читана, и ко ју је читао, Централном лиценцирању. (Они су
користили ове информације да би ухватили читајуће пирате али и да би продали
профиле занимљивости препродавцима.) Следећи пут кад би његов рачунар био
умрежен, Централно лиценцирање би сазнало. Он би, као власник рачунара,
добио најтежу казну &mdash; због непредузимања ничега да спречи злочин.</p>

<p>
Наравно, Лиза можда и није намеравала да прочита његове књиге. Можда јој је
требао рачунар само да би написала свој семинарски. Али је Дан знао да је
она дошла из породице средње класе која тешко да је могла да приушти и
школарину, а камоли да плати за читање. Он је разумео њено стање; и сам је
морао да позајми новац да би платио за све научне радове које је
прочитао. (10% од тих хонорара је ишло истраживачима који су написали
радове; пошто је Дан намеравао да постане научник, надао се да ће његови
радови, ако довољно често буду навођени, донети довољно да би могао да
отплати овај дуг.)</p>
</div>
<div class="column-limit"></div>

<div class="columns">
<p>
Касније, Дан ће сазнати да је некада било време када је свако могао да оде у
библиотеку и чита научне радове, чак и књиге, без потребе да плати. Било је
независних научника који су читали на хиљаде страница без владиних
донација. Али 1990-их, и комерцијални и непрофитни издавачи научних часописа
су почели да наплаћују приступ. До 2047, библиотеке које су нудиле јавни
приступ научној литератури су биле само бледа успомена.</p>

<p>
Било је начина, наравно, да се заобиђу СПА и Централно лиценцирање. Они су
такође били незаконити. Дан је имао колегу из програмирања, Франка
Мартучија, који је набавио незакониту алатку за исправљање грешака
[дебагер], и користио га да би прескочио ко̂д надгледача ауторских права док
је читао књиге. Али, причао је о томе превеликом броју пријатеља и један од
њих га је пријавио СПА за награду (студенте који су били дубоко у дугу лако
је било намамити на издају). 2047, Франк је био у затвору, не због пиратског
читања, већ због поседовања дебагера.</p>

<p>
Дан ће касније сазнати да је некада постојало време када је свако могао да
има алатке за исправљање грешака. Чак су постојале и бесплатне алатке које
су се могле добити на ЦД-у или преузети преко интернета. Али обични
корисници су их почели користити да би заобишли надгледаче ауторских права,
и најзад је један судија пресудио да је то постала њихова превасходна
употреба у пракси. То је значило да су биле незаконите; њихови програмери су
били послати у затвор.</p>

<p>
Програмерима су, наравно, и даље требале алатке за отклањање грешака, али
произвођачи дебагера у 2047. години су достављали само нумерисане копије, и
то само званично лиценцираним и регистрованим програмерима. Дебагер који је
Дан користио на часовима програмирања био је чуван иза посебног фајервола
тако да се могао користити само за студентске вежбе.</p>

<p>
Такође је било могуће заобићи надгледаче ауторских права инсталирањем
измењеног системског језгра. Дан ће касније сазнати о слободним кернелима,
чак и читавим слободним оперативним системима који су постојали крајем
двадесетог и почетком двадесетпрвог века. Али они не само што су били
незаконити, као дебагери &mdash; не би ни могао инсталирати један без
познавања основне основне [<em>root</em>] лозинке рачунара. А ни ФБИ ни
Мајкрософтова подршка ти не би рекли тако нешто.</p>
</div>
<div class="column-limit"></div>

<div class="columns">
<p>
Дан је закључио да није могао једностанво да позајми Лизи свој рачунара. Али
није могао ни да јој не помогне, јер је био заљубљен у њу. Свака прилика да
прича са њом би га испунила радошћу. А то што га је замолила за помоћ, то је
могло значити да је и она волела њега.</p>

<p>
Дан је разрешио ову дилему тако што је урадио нешто још незамисливије
&mdash; позајмио јој је рачунар, и рекао јој је своју лозинку. На тај начин,
ако би Лиза и прочитала његове књиге, Централно лиценцирање би мислило да их
је он читао. То би и даље био злочин, али СПА не би аутоматски сазнала за
њега. Једини начин да сазнају био би да га Лиза пријави.</p>

<p>
Наравно, да је факултет икада сазнао да је дао Лизи своју лозинку, била би
то завеса за њих обоје као студенте, без обзира за шта би је она
употребила. Факултетска политика је била да је свако ометање са њиховим
средствима за надзор студената основ за кажњавање. Било је небитно да ли си
стварно урадио нешто штетно &mdash; преступ је био отежавање
администраторима да те проверавају. Они су претпостављали да то значи да
радиш нешто друго забрањено, и нису морали да знају шта.</p>

<p>
Обично, студенти не би били избачени због овога &mdash; бар не
директно. Уместо тога, био би им забрањен приступ факултетским рачунарским
системима, и неизбежно би пали испите из свих својих предмета.</p>

<p>
Касније, Дан ће сазнати да је оваква универзитетска пракса почела тек
1980-их, када су студенти у великом броју почели да користе рачунаре. Пре
тога, факултети су имали друкчији приступ студентској дисциплини: кажњавали
су активности које су биле штетне, не оне које су биле само сумњиве.</p>
</div>
<div class="column-limit"></div>

<div class="columns">
<p>
Лиза није пријавила Дана СПА. Његова одлука да јој помогне водила је њиховом
браку, и такође да доведу у питање све чему су били научени о пиратовању још
као деца. Заједно су почели да читају о историји ауторских права, о
Совјетском савезу и његовим ограничењима копирања, па су чак прочитали и
са̂м Устав Сједињених Америчких Држава. Преселили су се на Месец, где су
нашли друге који су се као и они уклонили од дуге руке СПА. Када је Устанак
Тихоа почео 2062, универзално право на читање постало је један од његових
основних циљева.</p>
</div>

<div id="AuthorsNote">
<h3>Ауторова белешка</h3>

<p style="position:relative; bottom:.5em">
<em>Ова белешка је освежена&nbsp;2007.</em></p>

<ul class="no-bullet">
<li>
<div class="columns">
<p>
Право на читање је битка која се бије данас. Мада може да потраје и 50
година да наш садашњи начин живота ишчезне у таму, већина конкретних закона
и поступака који су горе описани су већ предложени; многи су већ прописани у
закон, у САД и другде. У САД, Дигитални миленијумски закон о ауторским
правима [<em>Digital Millenium Copyright Act</em> &mdash; <em>DMCA</em>] је
установио правни основ за ограничавање читања и позајмљивања
компјутеризованих књига (као и других радова). Европска унија је наметнула
слична ограничења у директиви о ауторским правима из 2001.  [У Србији и
Црној Гори, ово је обезбеђено члановима 180 и 187 Закона о ауторском и
сродним правима из 2004. &mdash; прев.]</p>

<p>
2001. сенатор Холингс кога је финансирао Дизни предложио је закон зван
<em>SSSCA</em> који би захтевао да сваки нови рачунар има уређаје за
обавезно ограничење копирања које корисник не може да заобиђе. После Клипер
чипа и сличних предлога америчке владе за депоновање кључа, ово показује
дугорочну тежњу: рачунарски системи се све више и више припремају за то да
одсутним утицајним људима омогуће контролу над људима који уствари користе
рачунарски систем. <em>SSSCA</em> је касније преименован у неизговорљиво
<em>CBDTPA</em>, што је прозвано као „Конзумирај ал' не покушавај да
програмираш закон“ [<em>Consume But Don't Try Programming Act</em>].</p>
<p>
САД су почеле покушаје да искористе предложени споразум о Слободној
трговинској области у Америкама [<em>Free Trade Area of the Americas</em>
&mdash; <em>FTAA</em>] да би наметнуле иста правила на све земље западне
полулопте. <em>FTAA</em> је један од такозваних споразума о слободној
трговини, који су уствари направљени тако да <a
href="https://stallman.org/business-supremacy-treaties.html">дају
компанијама све већу и већу власт над демократским владама</a>; наметање
закона као што је <em>DMCA</em> је типичан пример овога. <em>FTAA</em> је
дејствено убио Лула, председник Бразила, који је одбацио захтеве
<em>DMCA</em> као и друге.</p>

<p>
Од тада су САД наметнуле сличне захтеве земљама као што су Аустралија и
Мексико кроз двостране уговоре о „слободној трговини“, и на земље као што је
Костарика кроз Централноамерички споразум о слободној трговини
[<em>CAFTA</em>]. Председник Еквадора Кореа одбио је да потпише уговор о
„слободној трговини“, али је и Еквадор усвојио нешто слично <em>DMCA</em> у
2003.</p>
</div>
<div class="column-limit"></div>
</li>

<li>
<div class="columns">
<p>
Једна од идеја у овој причи није била предложена у стварности до 2002. То је
идеја да ће ФБИ и Мајкрософт чувати основне [<em>root</em>] лозинке за ваш
лични рачунар, и неће вам дозволити да их имате.</p>

<p>
Заговорници овог плана су му наденули имена као „рачунање од поверења“
[<em>trusted computing</em>] или „Паладијум“. Ми га зовемо „издајничко
рачунање“ [<em>treacherous computing</em>] јер су његове последице да
натерају ваш рачунар да слуша разне компаније а не вас. Ово је уведено
2007. као део <a href="http://badvista.org/">Виндоуза Виста</a>; очекујемо
да ће и Епл урадити нешто слично. Према овој идеји, тајни ко̂д ће чувати
произвођач, али ни ФБИ неће имати потешкоћа да до њега дође.</p>

<p>
Оно што Мајкрософт има није баш лозинка у традиционалном значењу; нико је
уствари неће откуцати на екрану. Наиме, то је потпис и кључ за шифровање
који одговара другом кључу смештеном у ваш рачунар. Ово омогућава
Мајкрософту, и потенцијално било ком веб сајту који сарађује са
Мајкрософтом, коначну контролу над оним што корисник може да ради на свом
рачунару.</p>

<p>
Виста је такође дала Мајкрософту додатне моћи; на пример, Мајкрософт може да
насилно инсталира њене надоградње и може да нареди свим рачунарима који
имају Висту да одбију да стартују одређени драјвер. Основна сврха Вистиних
многобројних ограничења је прављење <em>DRM</em>-а [<em>Digital Rights
Management</em> - управљање дигиталним правима] којег корисници не могу да
заобиђу.</p>
</div>
<div class="column-limit"></div>
</li>

<li>
<div class="columns">
<p class="inline-block">
Кад је ова прича била испрва написана, СПА је претила малим Интернет
провајдерима, захтевајући од њих да јој дозволе да надгледа све њихове
кориснике. Већина провајдера је попустила пред претњама, јер нису могли да
приуште одбрану на суду. Један провајдер, Комјунити конеКШн [<em>Community
ConneXion</em>] из Окленда у Калифорнији, одбио је овај захтев и стварно је
био тужен. СПА је касније повукла оптужницу, али је добавила <em>DMCA</em>
што им је дало моћ који су тражили.</p>

<p>
СПА, што је уствари скраћеница за Софтверску протекциону асоцијацију, је у
овој улози полицијској улози заменила БСА то јест Бизнис софтвер
алијанса. БСА није, данас, званична полиција; незванично, понаша се као да
јесте. Користећи средства која подсећају на бивши Совјетски савез, она
позива људе да шпијунирају своје колеге и пријатеље. БСА кампања терора у
Аргентини 2001. садржала је једва замаскиране претње да ће људи који деле
софтвер бити силовани.</p>
</div>
<div class="column-limit"></div>
</li>

<li>
<div class="reduced-width">
<p>
Универзитетска безбедоносна политика каква је описана горе није
измишљена. На пример, један од рачунара у једном чикашком универзитету
исписује ову поруку када му приступите:</p>

<blockquote><p>
Овај систем је за употребу једино од стране овлашћених корисника. Појединци
које користе овај систем без овлашћења или у прекорачењу свог овлашћења су
изложени надгледању и записивању свих њихових поступака од стране системског
особља. Током надгледања појединица који користе овај систем на недозвољени
начин или током одржавања система, поступци овлашћених корисника такође могу
бити надгледане. Свако ко користи овај систем изричито пристаје на такав
надзор и опоменут је да уколико се таквим надзором открију могући докази
незаконите активности или кршења Универзитетских прописа, системско особље
може обезбедити доказе таквог надзора Универзитетским органима и/или
полицији.
</p></blockquote>

<p>
Ово је веома занимљив приступ Четвртом амандману Устава САД: терати скоро
сваког да пристане, унапред, да се одрекне својих права која им он даје.</p>
</div>
</li>
</ul>
<div class="column-limit"></div>
</div>
</div>

<div id="BadNews">
<h3>лоше вести</h3>

<p>
<a href="#AuthorsNote">Ауторова белешка</a> прича о бици за право на читање
и електронском надзору. Битка почиње данас; овде су везе према двама
чланцима о технологијама које се управо развијају да би вам ускратиле право
на читање.
</p>

<ul>
<li><p><em><a
href="http://www.zdnet.com/article/seybold-opens-chapter-on-digital-books/">Electronic
Publishing</a></em>: Чланак о достављању књига у електронском облику, и
ауторскоправним проблемима који утичу на право читања копије.</p></li>

<li><p><em><a
href="http://news.microsoft.com/1999/08/30/microsoft-announces-new-software-for-reading-on-screen/">
Books inside Computers</a></em>: Програм који контролише ко може да чита
књиге и документе на рачунару.</p></li>
</ul>
</div>

<div id="References">
<h3>Референце</h3>

<ul>
  <li><em>The administration's “White Paper”: Information Infrastructure Task
Force, Intellectual Property [<a href="/philosophy/not-ipr.html">sic</a>]
and the National Information Infrastructure</em>: извештај Радне групе за
права на интелектуалну својину [<em>sic</em>] (1995).</li>

  <li><em><a href="http://www.wired.com/wired/archive/4.01/white.paper_pr.html">An
explanation of the White Paper: The Copyright Grab</a></em>, Памела
Самјуелсон, Вајрд, 1.&nbsp;јануар&nbsp;1996.</li>

  <li><em><a href="http://www.law.duke.edu/boylesite/sold_out.htm">Sold
Out</a></em>, Џејмс Бојл, Њујорк тајмс, 31.&nbsp;март&nbsp;1996.</li>

  <li><em><a
href="http://web.archive.org/web/20130508120533/http://www.interesting-people.org/archives/interesting-people/199611/msg00012.html">Public
Data or Private Data</a></em>, Давид Фарбер [<em>Dave Farber</em>],
Вашингтон пост, 4.&nbsp;новембар&nbsp; 1996.</li>
  <li><em><a
href="https://web.archive.org/web/20151113122141/http://public-domain.org/">Union
for the Public Domain</a></em> — организација чији је циљ отпор и
преокретање прекомерног проширења ауторских права и патентних моћи.</li>
</ul>
</div>

<hr class="thin" />
<blockquote id="fsfs"><p class="big">Овај есеј је објављен у збирци „<a
href="http://shop.fsf.org/product/free-software-free-society/"><cite>Слободан
софтвер, слободно друштво: изабрани есеји Ричарда М. Столмана</cite></a>“.</p></blockquote>

<div class="translators-notes">

<!--TRANSLATORS: Use space (SPC) as msgstr if you don't have notes.-->
 </div>
</div>

<!-- for id="content", starts in the include above -->
<!--#include virtual="/server/footer.sr.html" -->
<div id="footer">
<div class="unprintable">

<p>Молимо вас да шаљете питања у вези са ЗСС-ом и ГНУ-ом на адресу <a
href="mailto:gnu@gnu.org">&lt;gnu@gnu.org&gt;</a>. Постоје и <a
href="/contact/">други начини да се обратите</a> ЗСС-у. Молимо вас да шаљете
неисправне везе и друге исправке (или предлоге) на адресу <a
href="mailto:webmasters@gnu.org">&lt;webmasters@gnu.org&gt;</a>.</p>

<p>
<!-- TRANSLATORS: Ignore the original text in this paragraph,
        replace it with the translation of these two:

        We work hard and do our best to provide accurate, good quality
        translations.  However, we are not exempt from imperfection.
        Please send your comments and general suggestions in this regard
        to <a href="mailto:web-translators@gnu.org">

        &lt;web-translators@gnu.org&gt;</a>.</p>

        <p>For information on coordinating and submitting translations of
        our web pages, see <a
        href="/server/standards/README.translations.html">Translations
        README</a>. -->
Молимо да погледате <a
href="/server/standards/README.translations.html">ПРОЧИТАЈМЕ за преводе</a>
за више информација о координисању и слању превода овог чланка. (За допринос
српском преводу, корисно је да погледате и <a
href="http://alas.matf.bg.ac.rs/~mr99164/uput/kakoda-prevodim-gnu-ov-veb.html">
КАКОДА прeводим ГНУ-ов веб</a>.)</p>
</div>

<!-- Regarding copyright, in general, standalone pages (as opposed to
     files generated as part of manuals) on the GNU web server should
     be under CC BY-ND 4.0.  Please do NOT change or remove this
     without talking with the webmasters or licensing team first.
     Please make sure the copyright date is consistent with the
     document.  For web pages, it is ok to list just the latest year the
     document was modified, or published.
     If you wish to list earlier years, that is ok too.
     Either "2001, 2002, 2003" or "2001-2003" are ok for specifying
     years, as long as each year in the range is in fact a copyrightable
     year, i.e., a year in which the document was published (including
     being publicly visible on the web or in a revision control system).
     There is more detail about copyright years in the GNU Maintainers
     Information document, www.gnu.org/prep/maintain. -->
<p>Copyright &copy; 1996, 2002, 2007, 2009 Richard Stallman</p>

<p>Ова страна је лиценцирана под условима лиценце <a rel="license"
href="http://creativecommons.org/licenses/by-nd/4.0/deed.sr">Creative
Commons Ауторство-Без прерада 4.0</a>.</p>

<!--#include virtual="/server/bottom-notes.sr.html" -->
<div class="translators-credits">

<!--TRANSLATORS: Use space (SPC) as msgstr if you don't want credits.-->
<b>Превод:</b>
Никола Смоленски,
<a href="mailto:smolensk@eunet.rs"><em>smolensk@eunet.rs</em></a>, 2009.</div>

<p class="unprintable"><!-- timestamp start -->
Ажурирано:

$Date: 2019/07/23 17:02:18 $

<!-- timestamp end -->
</p>
</div>
</div>
</body>
</html>