За Дана Халберта, пут у Тихо је почео у колеџу — када га је Лиза Ленц замолила да јој позајми свој рачунар. Њен се био покварио, а осим ако не позајми други, не би могла да преда свој семинарски рад. Није постојао нико кога би се усудила да пита, осим Дана.

Ово је ставило Дана пред дилему. Морао је да јој помогне — али ако би јој позајмио свој рачунар, она би могла да прочита његове књиге. Осим чињенице да би могао добити вишегодишњу затворску казну кад би пустио неког да чита твоје књиге, сама идеја га је испрва шокирала. Као и сваког другог, од основне школе су га учили да је дељење књига нешто неваљало и лоше — нешто што би само пирати радили.

А није било ни превише вероватно да СПА — Софтверски протекциони ауторитет — не би успео да га ухвати. На часовима софтвера Дан је научио да је свака књига имала надгледача ауторских права који је јављао када и где је била читана, и ко ју је читао, Централном лиценцирању. (Они су користили ове информације да би ухватили читајуће пирате али и да би продали профиле занимљивости препродавцима.) Следећи пут кад би његов рачунар био умрежен, Централно лиценцирање би сазнало. Он би, као власник рачунара, добио најтежу казну — због непредузимања ничега да спречи злочин.

Наравно, Лиза можда и није намеравала да прочита његове књиге. Можда јој је требао рачунар само да би написала свој семинарски. Али је Дан знао да је она дошла из породице средње класе која тешко да је могла да приушти и школарину, а камоли да плати за читање. Он је разумео њено стање; и сам је морао да позајми новац да би платио за све научне радове које је прочитао. (10% од тих хонорара је ишло истраживачима који су написали радове; пошто је Дан намеравао да постане научник, надао се да ће његови радови, ако довољно често буду навођени, донети довољно да би могао да отплати овај дуг.)

Касније, Дан ће сазнати да је некада било време када је свако могао да оде у библиотеку и чита научне радове, чак и књиге, без потребе да плати. Било је независних научника који су читали на хиљаде страница без владиних донација. Али 1990-их, и комерцијални и непрофитни издавачи научних часописа су почели да наплаћују приступ. До 2047, библиотеке које су нудиле јавни приступ научној литератури су биле само бледа успомена.

Било је начина, наравно, да се заобиђу СПА и Централно лиценцирање. Они су такође били незаконити. Дан је имао колегу из програмирања, Франка Мартучија, који је набавио незакониту алатку за исправљање грешака [дебагер], и користио га да би прескочио ко̂д надгледача ауторских права док је читао књиге. Али, причао је о томе превеликом броју пријатеља и један од њих га је пријавио СПА за награду (студенте који су били дубоко у дугу лако је било намамити на издају). 2047, Франк је био у затвору, не због пиратског читања, већ због поседовања дебагера.

Дан ће касније сазнати да је некада постојало време када је свако могао да има алатке за исправљање грешака. Чак су постојале и бесплатне алатке које су се могле добити на ЦД-у или преузети преко интернета. Али обични корисници су их почели користити да би заобишли надгледаче ауторских права, и најзад је један судија пресудио да је то постала њихова превасходна употреба у пракси. То је значило да су биле незаконите; њихови програмери су били послати у затвор.

Програмерима су, наравно, и даље требале алатке за отклањање грешака, али произвођачи дебагера у 2047. години су достављали само нумерисане копије, и то само званично лиценцираним и регистрованим програмерима. Дебагер који је Дан користио на часовима програмирања био је чуван иза посебног фајервола тако да се могао користити само за студентске вежбе.

Такође је било могуће заобићи надгледаче ауторских права инсталирањем измењеног системског језгра. Дан ће касније сазнати о слободним кернелима, чак и читавим слободним оперативним системима који су постојали крајем двадесетог и почетком двадесетпрвог века. Али они не само што су били незаконити, као дебагери — не би ни могао инсталирати један без познавања основне основне [root] лозинке рачунара. А ни ФБИ ни Мајкрософтова подршка ти не би рекли тако нешто.

Дан је закључио да није могао једностанво да позајми Лизи свој рачунара. Али није могао ни да јој не помогне, јер је био заљубљен у њу. Свака прилика да прича са њом би га испунила радошћу. А то што га је замолила за помоћ, то је могло значити да је и она волела њега.

Дан је разрешио ову дилему тако што је урадио нешто још незамисливије — позајмио јој је рачунар, и рекао јој је своју лозинку. На тај начин, ако би Лиза и прочитала његове књиге, Централно лиценцирање би мислило да их је он читао. То би и даље био злочин, али СПА не би аутоматски сазнала за њега. Једини начин да сазнају био би да га Лиза пријави.

Наравно, да је факултет икада сазнао да је дао Лизи своју лозинку, била би то завеса за њих обоје као студенте, без обзира за шта би је она употребила. Факултетска политика је била да је свако ометање са њиховим средствима за надзор студената основ за кажњавање. Било је небитно да ли си стварно урадио нешто штетно — преступ је био отежавање администраторима да те проверавају. Они су претпостављали да то значи да радиш нешто друго забрањено, и нису морали да знају шта.

Обично, студенти не би били избачени због овога — бар не директно. Уместо тога, био би им забрањен приступ факултетским рачунарским системима, и неизбежно би пали испите из свих својих предмета.

Касније, Дан ће сазнати да је оваква универзитетска пракса почела тек 1980-их, када су студенти у великом броју почели да користе рачунаре. Пре тога, факултети су имали друкчији приступ студентској дисциплини: кажњавали су активности које су биле штетне, не оне које су биле само сумњиве.

Лиза није пријавила Дана СПА. Његова одлука да јој помогне водила је њиховом браку, и такође да доведу у питање све чему су били научени о пиратовању још као деца. Заједно су почели да читају о историји ауторских права, о Совјетском савезу и његовим ограничењима копирања, па су чак прочитали и са̂м Устав Сједињених Америчких Држава. Преселили су се на Месец, где су нашли друге који су се као и они уклонили од дуге руке СПА. Када је Устанак Тихоа почео 2062, универзално право на читање постало је један од његових основних циљева.